Ona je istakla da nikada neće zaboraviti taj dan i pakao koji je proživela
Bojana iz Valjeva krenula je na put, a onda je preživela pravu dramu i njena priča liči na latino sapunicu. Ona je svoju ispovest podelila 2017. godine, a mi vam je prenosimo u celosti.
Ne znam da li sam ispravno postupila u ovoj mojoj životnoj drami, ali ovako je počela – pre pet godina sam sela u autobus za Valjevo i krenula kod mojih. Moj dečko nije mogao da me doveze, jer je radio. Nikad neću zaboraviti taj dan i pakao koji sam proživela.
Sela sam napred i pored mene je već sedela jedna devojka. Bila mi je poznata. Strašno je ličila na poznanicu moje rođake. I tako, da se ne bih dosađivala, pitam ja nju da li se zove Marina. Kaže da jeste, i tako krene naše ćaskanje – ona je išla u razred sa mojom rođakom u Beogradu.
U svakom slučaju nakon što smo se ispričale o rođaki, pitala sam je otkud to da ona ide u Valjevo. Kaže ima tamo strica i strinu. A trebalo je da krene na put u subotu, ali ipak je odlučila da to bude petak, da bi u nedelju ujutru krenula nazad za Beograd.
I dok se priča razvijala, počele smo o ženskim temama, između ostalog gde će koja na more. Ja kažem da moj dečko ne može da ide u julu, jer mora na poslovni put, ali da ćemo sigurno u avgustu. Ona meni kaže da će ona na more u julu, takođe s dečkom.
Pitam je koliko su zajedno, kaže 2 godine, a ja sam u vezi pet godina. Kaže mi da on radi u privatnoj firmi, kažem – i moj! Onda spomene kako je navučen na teretanu – rekoh “i moj je”, stalno trenira, jer ima preko puta zgrade super mesto za vežbanje.
Na to se ona nasmeje – kaže da i njen dečko ima teretanu ispred zgrade.
Ništa mi nije bilo sumnjivo, ali onda me je pitala gde živi moj dečko.
Rekla sam joj ime naselja, onda je ona vrisnula – I moj! Pa oni idu u istu teretanu!
Rekoh joj, čekaj, imam fotke cele ekipe koja tamo trenira, skoro su pravili iznenađenje nekom drugaru.
Kaže ona – E, pa to je to! Imam i ja fotku s jednog njihovog druženja. Neverovatno da idu u istu teretanu.
Obe se tu zasmejemo, ja krenem da tražim fotku po telefonu i pokažem joj.
Kaže, pa evo mog dečka – i prstom pokaže na lik – mog dečka!
U momentu sam bila zbunjena. Kažem – ovaj plavi ili crni, gde to pokazuješ? Kaže – pa crni.
Ja kažem – Ne zezaj, to je moj dečko.
Kaže ona meni – šta pričaš, moj je dečko, zove se Milan P. (ne mogu da otkrivam detalje o prezimenu).
I u tom momentu meni kao da je pao mrak. Kažem joj da je to i moj dečko. Ćutale smo prvo, pa smo ispitivale jedna drugu – Jesi li sigurna u to što pričaš.
Stigle smo u Valjevo, bio je vreo petak. Sele smo na kafu i sve od A do Š prešle iz naših života. Tako nas je dobro krio, a ne znam ni što je to radio. Najgore od svega što sam ja mislila da ćemo se venčati, jer su moji baš navijali za nas dvoje.
Po njenoj priči, oboje su bili već neko vreme u zahlađenju odnosa, ali to su uvek rešavali. Dogovorile smo se da se zajedno vratimo.
Ja sam Milana zvala da me pokupi, nije mogao. Ona ga je zvala da je pokupi – i on je rekao da će doći.
Sklonila sam se malo sa strane da me ne vidi. Došao je, tresla sam se. Prišao je Marini i poljubio je. Bukvalno sam se tresla kao prut. I onda se ona okrenula ka meni. Jedva sam koračala. On je bio šokiran, bukvalno me je unezvereno gledao.
Ja nisam mogla ništa da uradim, ništa da kažem, došlo mi je da ga raščerupam noktima, ali ni to nisam imala snage. Bukvalno nisam verovala svojim očima.
I stala sam pored njih i odatle sam otišla.
Nikakav kontakt s njim više nisam imala. Nikad me nije pozvao. Nikad ga nisam srela. Nisam srela ni Marinu. A onda sam pre nekog vremena saznala da njih dvoje imaju decu i da su u srećnom braku.
Sad me najviše zanima da li sam ja ispravno postupila? Da sam na toj stanici njemu rekla nešto, možda bi danas sve bilo drugačije. Ja posle njega ne mogu da se oporavim. Godine idu, oni su srećni, a ja sam sama.
