Muž me ostavio mjesec dana nakon što sam se porodila. Bez imalo stida i srama rekao mi je OVE RIJEČI… – Sve Za Vas

Muž me ostavio mjesec dana nakon što sam se porodila. Bez imalo stida i srama rekao mi je OVE RIJEČI…

Moja priča: “Muž me je napustio ubrzo nakon porođaja!”
Želim svoje iskustvo da podelim sa svim devojkama, ženama i sa svima onima koji, poput mene veruju u ljubav, brak i porodicu, ali da pored toga žele da sačuvaju svoj identitet i dostojanstvo. Po meni su to stvari koje nikom ne bi trebalo da dozvolite da vam oduzme.

Moj suprug i ja znamo se, pa moglo bi se reći čitav život. Sreli smo se još kao deca, da bi mnogo godina kasnije, kao srednjoškolci, ponovo naleteli jedno na drugo. U tom periodu smo izlazili sa istim društvom i čini mi se da su se još tada javile neke simpatije, ali pošto smo oboje bili u dugim vezama sve je ostalo samo na tome. Između nas se razvio jedan lep drugarski odnos pun poštovanja i oboje nosimo lepa sećanja iz tog perioda. A to je trajalo nekih par godina i vremenom smo, kako to obično bude izgubili kontakt. Sve do prošle godine…

Sreli smo se sasvim slučajno u masi ljudi u nekom klubu iako oboje nismo planirali taj izlazak, jednostavno neke stvari ne možete da izbegnete. Susret je bio pun emocija kao da smo samo na to čekali. Ubrzo smo počeli da izlazimo, provodili po čitav dan zajedno i mogu slobodno da kažem da smo zaista uživali jedno u drugom. Posle samo mesec dana me je zaprosio i nedugo posle toga sam ostala u drugom stanju. Ja sam osoba koja veruje u sudbinu i da se sve dešava sa nekim razlogom tako da sam se svemu ovome prepustila. Ali kao i svaka priča i ova ima drugu stranu…

On je u međuvremenu imao malo burniju prošlost tako da je neke repove još uvek vukao sa sobom. A za mene je još uvek bio onaj dečko koga pamtim, hrabar, sa čvrstim karakterom i velikim srcem. Oduvek sam volela jake muškarce i definitivno sam mislila da je on taj. A onda sam videla da i nije baš takav, postao je arogantan, agresivan, labilan, često nezadovoljan, ponekad i depresivan. Nekako smo i to izgurali i mislila da je to samo period navikavanja na zajednički život. Zadnjih par meseci moje trudnoće je ipak sve krenulo na bolje. Radovali smo se detetu i sve to iščekivanje nas je ponovo zbližilo. Imao je on tu i tamo padove, bila je i po koja veća svađa ali smo se nekako držali zajedno i mislili da će sa dolaskom deteta sve da dođe na svoje.

Pre mesec dana dobili smo jednu divnu devojčicu što je moj suprug neizmerno želeo. Tokom trudnoće je stalno ponavljao kako mu, osim nas dve, ništa nije važno, pravio velike planove u vezi deteta i zaista sam verovala da će biti idealan otac. A onda je beba stigla kući i sav njegov entuzijazam je nekako splasnuo. Upao je u strašnu depresiju, odbijao da prihvati dete čak je sumnjao i u očinstvo. Bio je to pakao, svađe, suze… Želeo da ode od kuće, pa se opet vraćao i tako par dana. Posle toga se vratio na staru priču, počeo da provodi vreme sa detetom, ali bez obzira na sve meni se činilo da se nekako tu nije pronašao. I bila sam u pravu. Pre nekoliko dana se definitivno iselio. Rekao je da sam mu ja najveća greška, da je mnogo više očekivao, kako ja ne brinem o njemu, da mu samo trošimo pare i još mnogo toga, više se i ne sećam. Ja sam se složila sa njim i pustila ga da ode, jednostavno sam shvatila da više nemam za koga da se borim i da je za nas dve možda bolje ovako.

Od tada se nije javljao, niti je tražio dete. Vratio se kod roditelja, koji su ga oberučke prihvatili. Čula sam da planira razvod, odlazak na more da se odmori od svega. Ja još uvek ne izlazim iz kuće, oporavljam se od porođaja, brinem o svojoj devojčici i ne tražim sažaljenje…